Ako ikad privališ priko usana rič za jubav koja više nema ime to je ono čega ja najviše se bojin da ne ostanen ka kolona bez čime i kad me zadnji put ka suzu potiraš grube beside kad prikinu mi dah i nema načina da pomirin se s time da san vako osta sam ka pas zoven te, a puka mi je glas Ref. Sad znan da jubav ništa ne vridi srcem kad na nju san iša uvik bi pa i da provon bi puka o hridi koje podlo je sakrila magla ledena kiša i mrak a moran biti jak Di god kad san sam, povirin u spomenar a nije baš da dičin se sa njime jerbo tuče me ka bič svaka slika oli rič šta je predugo u srcu podstanar I nema milosti za jude kao mi grisne odkada su na svit zinili ja poklonit ću se Bogu ali podić s nogu da san vako osta sam ka pas zoven te, a puka mi je glas Ref.