Ovo je veoma stara priča U to doba rime behu sasvim drugačije Od onih što postoje danas Slike raja, a u stvari slike kraja Rosom umiven, obasjan suncem sto se rađa Pesma slapova što sa kamenjem se svađa I prija mi vetar što se probija kroz šestar Sobom poneo je misli da danima sam vezan Da ovo nije sunce zore rane, već je moje patnje plamen Slapovi su korbač, razapet na točak Telo mi je kamen, rosa krv iz rane I zemlja bi se opila mukom moje braće U životu ishod često zavisi od jedne odluke Jedne bitke, jednog vodje Ceo život za jedan dan, za počinak ne znam Nezadrživo sutra, ja neminovno smrtan Savladiv trenutak, strah u meni sputan Moj poznanik stari već nebrojeno puta Ne odlazi k'o uvek već šatorom luta Snagu noćas skupljam iako osećaj je slutnja Sutra, sve oči biće uprte u mene Jer prvi napad biće kako ja krenem A sve posle toga pamtiće vreme A da li će pamtiti i moje pokolenje Dok mislima lutam po kampu posmatram lampu što gori I pitam se da l' ratnike moje ista misao mori Jer potreban je svaki punim srcem da se bori Da veruje u sebe i u onog što ih stvori Koliko ja verujem u njih i koliko ih volim I moja desna ruka što ih sa mnom uvek vodi U sobi senke Straža Prepad, stisak snažan, prvog rušim, drugog bacam, omča oko vrata Sapet sav sam, sad sam ostajem bez daha Ostajem bez snage, svladan na kolena padam Zadnjim trzajem oružje na podu hvatam za balčak Napadača nogom prignječena šaka Na oštrici mača ubice životinjska grimasa Mog komandanta, mog iz borbe brata Vođe moje garde, a sada mog dželata Nakon što je mučki uhvaćen i bačen na gubilište U trenucima pred smrt, našem junaku pred očima prolaze slike života Majčin pogled i osmeh, očev uzvik za podstrek Sa mnogo volje, teško u vežbi, nedorastao za koplje Sa monasima učim prva slova Zbog kazne suze uzdržavam od bola Prva borba, miris krvi drugova iz stroja Miris njene smeđe kose, poljubac u senci topola Lepa kao anđeo penje se na oltar Svatovi u radosti, ja srećan što je moja Otac u mukama mi umire na rukama Proslavljam u suzama propast mojih dušmana Rame uz rame, ja i vođa moje garde Nepažnjom usred obruča, odlučno spasavamo glave Rođenje svoga sina vinom pozdravljam do zore Divlji vepar u trku jednim zamahom oboren Kruna sjajna u rukama patrijarha Stegovi na vetru, narod pozdravlja kralja Osećanja sve su dalja Samo tuga, ostaje da prati me svuda do kraja puta Za prelaz preko reke faliće mi dukat I za počinak nije spremna kuća Zato ostajem da lutam Večno zarobljena, duša našeg junaka Ostaje da proganja izdajnika Svoje telo sa visine gledam besan Vrane što mi kidaju rane teram Al' da ih sklonim ne uspevam Za odmor više ne znam, besan Neminovne sudbine svestan, spokoja željan, treba mi mir Podig'o sam duhove iz leševa drugova A birao sam najgore, žedne vode osvete Proklete na lutanje dok usud svoj ne ostvare Ja i moje utvare tvoje pohodimo košmare Nekad znam i da krenem sam da te proganjam K'o zmaj menjam obličja, iza tebe sam Moj dah ti ledi krv u žilama Brine te sudbina tvojih sinova Bežiš od krvavih prizora I smeh odjekuje k'o greh između dvorskih zidova Dok od krikova da pobegneš ne možeš Stojiš prikovan K'o u temelj zazidan, k'o živ zakopan Gubiš dah, dok nokte lomiš grebući svoj sarkofag Puštam te da pobegneš, samo ostavim ti ožiljak Da te podseti na sastanak sutra pred počinak Jer tvoji strahovi moji su mačevi Ni najjači oklop ne može da zaštiti od prljave savesti Jutra dočekuj na kuli budan Al' budi svestan da kad tad pašćeš u san Da te opet dočekam Slušali ste vokalno-instrumentalno delo Osveta Grupe Beogradski Sindikat