Profesor Lukić sa četvrtog sprata Je živeo prilično sam A decu je učio ljubavne pesme Sonete i šta ti ja znam O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam Njegova žena, Lukić Milena, s' drugim je otišla O, kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima Sve više sumnjam, da neko sretno i voli još A gospođa Ruža je radila goblen I subotom igrala tač Od muža joj ostalo par žutih slika Oficirska kapa i mač O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam Poručnik Bata, iz prvog rata, nije se vratio Pišu romane, pesme, novele, O tome kako ljubav uvek nađe put Znam neke sive, tužne hotele i neke prazne sobe Gde je uvek onaj strašni mir Anđelija Prokić je čekala princa I njegovu čarobnu moć Da joj otplati kredit, da joj napravi klinca Da je voli do kasno u noć O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam Njen suprug Bane, noći i dane, nije se treznio A kad se jednom, u dva i deset Vratio kući željan ljubavi i sna Našao pismo, pao u nesvest Žena mu s' Lukićem iz prve strofe pobegla u noć