I kao da čujem odbrojavanje tri, dva, jedan moždana detonacija stiže manifestacija skupljenih frustracija stvarnost je halucinacija, smišljena zajebancija Mala noćna recitacija rebus ne da da se reši orgulja jezivo svira, bal vampira Hitchkok se smeši znači besnila, prostorija se stesnila živci na ivici U glavi misao o samoubici na granici zadnji redovi na zadnjoj stranici u groznici iz ćoškova vremena na oči javlja se vizija Budućnost paracin-kula, najviša zgrada grada gungula je dole, oštre čula da čuju koja to nula u pola noći sprema se da skoči i okonča svu parodiju života njima na oči Celi je grad na nogama sad slažu priču o mojim dogmama o tome na kojim sam drogama bolesna pomama u vama ni grama saosećanja Ništa manja sranja ni ove zadnje noći sklopim oči, još korak i kraj a ti, svete, i dalje laj o tome ko sam i kakva sam nakaza Dečja igra papira i makaza sečeš ili budeš posečen teškim rečima opečen, iako mi je zadnja večer ostaću nedorečen A nije ni važno sve što sam do sada počeo bile su ionako kučine i trice, nevešte, skice gledam dole u masu i vidim kevino lice O, majko, molim te, oprosti već dugo hodam po trnju nogama bosim ne umem da se nosim s ljudima lošim da kosim sebe, da prosim za ljubav, za sve da sanjam tuđe bolesne sne Jer krvarim iz rane užasne jer sipaju mi soli otrovne te reči proklete sad nije bitno, kasno je na kraju, sećam se, nikad ti nisam rekao volim te da znaš da volim te, moja kraljice Majko, oprosti, ljudske pakosti više ne umem da premostim a lešinari žele kosti sad su gosti za stolom Spucan i sjeban alkoholom oproštajno pismo potpisano bolom nisam bio srećan svojom rolom, istinom golom i pričom što odavno moja nije Vučem se kao prebijen, a krijem pijem, bijem se s uspomenama na čijem jastuku je sad ona pitam se dok na crkvi zvone ponoćna zvona Reci, šta ti znači razum u tački gde ljubav prestaje želiš slike nazad, al' sećanje beži, nestaje a noć gluva za jecaje u ogledalu krivi odrazi Sve moje male ljubavi bile su veliki porazi odlazim i svu tugu sa sobom odnosim neka svet bude srećan neka bol ne bude večan I ne znam šta je s druge strane ali mogu da obećam da ako tamo nečeg ima ovog sveta neću da se sećam O, svete, molim te, oprosti već dugo hodam po trnju nogama bosim ne umem da se nosim s ljudima lošim da kosim sebe, da prosim za ljubav, za sve Da sanjam tuđe bolesne sne da krvarim iz rane užasne jer sipaju mi soli otrovne te reči proklete Sad nije bitno, kasno je na kraju jasno je ne gledaj me, ne trpim poglede pusti me, boli me odavno hladno je, oprosti Već dugo hodam po trnju nogama bosim ne umem da se nosim s ljudima lošim da kosim sebe, da prosim za ljubav, za sve Da sanjam tuđe bolesne sne da krvarim iz rane užasne jer sipaju mi soli otrovne te reči proklete Sad nije bitno, kasno je na kraju jedno je pa čemu sada plakanje suze il' dve i prošlo je zauvek prošlo je Jutarnje svetlo stidljivo proviruje kroz roletne i sve misli setne tope se sunce na presto pope se i sve je opet u redu zrak rasteruje mrak Dašak lak miluje lice i ni traga ružnom snu nema samoubice, cvrkut ptice netremice žurim kao da sve ipak ima smisao Par pravih prijatelja, mnogo želja poneka sitna veselja budućnost makar malo belja nego što je bila juče svojim snovima učen danas neću biti utučen I ne znam otkud mi snage, al' imam snage da sve rekorde potučem i imam volje za bolje i biće bolje, mora da bude bolje