Bila jednom zemlja bez glave i repa, zbunjena čeka Nekad sve je probala, al' sebi nije našla leka Senka nad njome stajaše, nadri, doktori bajaše, u nadi dokoni lajaše U stvari, zlokobni tajac je dozivao kišu bez dodola Svaki ondašnji znalac je obmana, skorašnji talas, bez korena Trči kao Forest Gump, a nema promena, era otrova I smena zlotvora, a stada cela pokorna, i opet krah Kad sevaše nebom, jedan pijanac je sedeo, pio, pušio Gorko psovao sve redom, došao na ideju odjednom zbog čega se živi bedno Lupio rukom o astal, ustao i glasno rek'o svima Boli nas taj eho sećanja što drobi spas Svi mrtvi spremni su za krajnji rat, ljudi od zemlje na zemlji A gore vajni sprat (nama pripada raj) Naš pali tron je temelj za novi Vavilon, pa gradimo (još uvek čeka nas taj) Raspali most, da spaja nas sa nebom što nam pripada svo (odozgo gleda nas On) Zaspali Bog slep i gluv za bol što trpi sav njegov rod (šta ovde imamo to) Raspad i zlo, mi smo siročad, gledamo leđa tvorca svog (nećemo više dno) Gradimo kulu do neba, na vrhu je šiljak Probodi Boga kroz srce, da narod bude miran A frula pastira nek svira za neko novo stado Ovo je obavio jadom, ovo je ostavio samo Ljudi od plastelina, praznih očiju ludi od naftalina iz kojeg sećanja potiču A On, pije ambroziju od krvi naših života Svi zajedno, braćo, gradimo kulu, ubijmo skota REF. Moje oči gluve su za mirise Ti govoriš mi sve sne, ja ne vidim te Pokazuješ mi lice, ja ne čujem te Stavljam katance na kazaljke A to boli ga Boli ga A to boli ga Boli ga Ljudi prazni, prozirni, bez smeha, bez suza U pohodu na bolje sutra zgužvala se svrha A i dalje gradi se kula, svakoga dana, u svakom pogledu Ka Božjem srcu žaoka je u svakom našem delu I svaka reč, cigla, svaki čovek, stub, brže i brže Najjače vezani kad zajedno mrze A mesija nije najmudriji, već k'o viče najglasnije Onog pijanca niko nije ni pamtio kasnije Ostade navika da sledimo vodećeg Kad vreme odvede vodećeg sledimo sledećeg Slepih armija za njega se lepi, spremna da gine Samo pokaži krivca, eto koride Grešni grešku ne vide pa im grešno nije preselo Sinovi Adama i Eve zmiju slede nesvesno Milenijum u kom vileni um, otrovnim žarom Bezbrižni novi Vavilon zaboravlja priču o starom Vaviloncima se jezici vezaše u čvorove Da ne razumeju bližnje kad govore Nikad takli oblake, nikad makli poroke Zalivajući svoje korove, otrovaše svoje korene Sad evo nove Božje porote, proglasismo ga grešnim I dobismo istu kaznu, hajde, pričaj sa nekim Uzalud šapućeš mi snove, oči za mirise gluve Deo smo armature kule, tu je sve što znam i umem Pa ne pružaj ruke, odavno te ne razumem Ljudi ljudima tuđi, ka večnosti hrle Lludi s bar kodom na čelu, neosetljivi na bol Ljudi tako mali da im prašta probodeni Bog REF. Moje oči gluve su za mirise Ti govoriš mi sve sne, ja ne vidim te Pokazuješ mi lice, ja ne čujem te Stavljam katance na kazaljke