Hladnoća, mrak, drhtaj, strah sapet, nag, krhak, sam dok, na patosu - blato svud kašljem mulj, a mastom zvuk Tutnji i seća na grub udarac tup već narednog časa, evo, budim se tu, tu gde je to tu, gde sam sad besan sam, a svestan da nemam trag kud van iz bezdana Pokrenuh um, a kosti čini se, sve su tu i bole prisilna igra, tišina kida mislima krila, dok tonem Sekundi, večnost, grč, noge pokušaj, žmarci, ništa, i opet malo bolje, ali ne, ne mogu još ne, ne dovoljno Klečanje, mučni napor, zamor, znoj zamalo, još malo, izdrži, napokon čini mi se sada sušta moć samo stajati uspravno Ustasmo, s uzdahom rekoh nogama svojim a uzdah moj primih u uši s užasom Prostor mi ehom vraća bol i tada shvatam kob zatvoren, zarobljen negde zašto je tako i gde je zatvor što sablasno nem je kavez, moj usud i čemer K'o u snu breme ono kada ne možeš da trčiš ono kada ne možeš da bežiš i skamenjen ječiš U taj čas tresnu me svetlo snežno belo padoh mu u naručje zlo nežno, slepo kada podigoh kapke svuda, desno, levo gore, dole oko mene je od stakla veo Prostor ceo od ogledala satkan niotkuda otvora, prozora ni vrata na ivici snaga, maglovito shvatam da u mene pilje bolne oči sa svih strana Ogledala, svi zidovi, patos, plafon o, gledam vas, kriva lica plove strahom k'o da mi sudi bezbroj mojih pogleda sve je ja, znam svi se bojimo, strepimo gde je kraj nas Mrak Odjednom, huk ruši muk zvuk grubi ubi mi sluh da stupim kud bih, kad tlu preti potres preki poče sud Drhte zidovi, tavan i bezbroj mojih glava sablasni roj grimasa, hrli meni krv mi ledi shvatam tada kakva je to zamka prostor se skuplja A kad zgužva se skroz do kraja zdrobiće me, to mi žele, sad znam nada da ipak sanjam postade bleda i tanka stižu mi, nema spasa smrviće me, nemam kud i tačka I baš u taj čas šansa u patosu je rupa svest posta budna shvatih svetlo u sobi je stiglo otuda Sudba mi nudi uzmak vratih osmeh za uzvrat al' me njena ruka gruba tresnu već sledećeg sekunda jer rupa nema dna, nema dna ne vidi se, nema ga Ako skočim, ni pod razno ne mogu preživeti taj pad i šta sad ovog sveta sav strah spoznah U trenu kad jak osećaj gadnog kraja dade mi znak da skočim u taj kanal prštanje stakla sada više nema natrag Kotrljam se kroz sluzav ljigav tunel bez kraja ta tama grize oko ispod kapka gmize kozom, hitro stapa me s mrtvilom mraka, gnjecavo crnilo vlada Padam i padam i plačem i padam i najzad eto kraja svetlo nada izleteh i premreh i tresnuh o belo da li spas, il' opelo, samo led, dušom celom I tad videh, shvatih teško verovah javi moje lice sasvim bledo, poput oblaka se nadvi nada mnom bedno malim što je iskašljan na taj zid wc-šolje zbunjen vapim, hoću gore da se vratim I stidim se i gadim jer sad mi je jasno sasvim da bejah u svojoj glavi da sam ispljuvan vani Ispovraćao sebe iz sebe već se u dnu šolje davim onaj nad šoljom bivši ja drhti, stenje i zvali Bol, kakav to gnev moj čini da svest boj vodi za presto nad sobom I sve što bio sam pre tog trena nije vredno, al' sad je svejedno ja nisam ja Mrak, kakav to gnev moj čini da svest boj vodi za presto nad sobom I sve što bio sam pre tog trena nije vredno, i s jedom gledam svoje lice bedno tu iznad Čitav bazdi na vinjak, zvera u ništa a ipak nije sam u kupatilu neko ili nešto je tamo iza neka sena nije jedna to su čovek i žena tapšu mu ramena Tad napregnuh oka polusnena i poznah ta lica tuđa grozna što ga teraju da odmah pusti vodu da skončam, kao otpad Ona je sociofobija, on je 21. vek oni su došli po njega oni ga lažu da znaju lek, ne Ne budi glup, oni žele samo ljušturu samo olupinu, ljusku smušenu bezličnu, skrušenu srušen duh uvek tuđ sebi samom Budeš gluv, venčan s tamom ne daj me, ne daj se lažu te, molim te slušaj me, ne Ali već je kasno on je začaran bajkom da sve će biti krasno čim ga prime u to carstvo Gde nema bola, gde savest nije patrola gde si lišen mozga gde si ponosni vlasnik bar-koda on pušta vodu Poslednjim pogledom oka vidim kako ga pohotno ljube ona je već gola, orgijaju skaradno slave, prodiru u njega On je balav i prazan i srećan i oslobođen svega Mrak