Čep, ja sam čovek - čep i nisam super heroj, nego žrtva Kada otvaranje duše ima zvuk otvaranja flaše zna se, razgovor će tu malo šta da spase a i šta da joj kažeš, reči iščašene od čaše što očas na očaj zabazde, slome se i zgade A mali je sad prvi razred sluša, ćuti, trpi, šta će svađe i čarke mame i tate i uvek ta reč: pare, pare One nisu izvor sreće, tako učio si ga ćale ali tamo gde ih nema nesreća još kako naraste ti bi zagulio članke, ali ti nisi član stranke a sad ti vezu traže čak i da bi radio kao šanker Sada stid, beda, diploma bleda, kraj s krajem tome kraja nema, i ajde ti i žena, kako mali da nema i drobi ga taj tajac kad zajmi da vrati zajam njeno ćutanje mu gora kazna no kad preti gazda stana Raspori se, kozo, da vrisak izađe naglas evo opet kafana, opet u ruci je čaša ali tada crni čovek, tople oči, lepa reč Kaže, vidi, nije kraj, imam plan, imam sve Azerbejdžan, građevina, malo mučno, ali keš evo ruke, samo Reci, da li hoćeš, da li smeš I kao kada izvučeš čep, iščure očaj i bes po stolu prosu se jed i poniženje i žeđ da učini se baš sve samo kad bi znao šta čoveče dobri, nebo mi te šalje, ti si spas Jer više nemam kud, a ako padnem ja šta bi tek oni tad, to samo Bog zna učinio bih baš sve samo da imam šta druže moj, nebo te šalje za spas Baku, mnogo ljudi što spaja ih isti jad ista glad, iste oči, ista volja da spasu stvar ali ovaj obećani grad bar miriše im na nadu sagradiće život dok budu gradili tu zgradu Doduše, njih dvadeset u sobi bez struje ali to je valjda privremeno, sve će to bolje da bude i malo je čudno to što svaki pasoš im je uzet no dobro, birokratija, radne vize, šta je - tu je Dani teku, evo već jedan mesec samo jedan toalet, a njih je devedeset sendvič u crnoj kesi, onoj kao za smeće struje i dalje nema, samo ovo tanko ćebe Malo il' nimalo sna, a radnih sati petnaest psuju ih i grde, jednog čak i tukli u besvest nemaš ni dana da dahneš, jer kazne te čim staneš a one dobre plate samo kasne i kasne i kasne I sad znam, sve laž je, slagao si me, brate došao da ih spasem, sad oni meni šalju pare bez pasoša, bez hrane, bez dostojanstva i nade da odavde uopšte živu glavu čitavu ikad spasem I opet nemam kud, a ako padnem ja šta bi tek oni tad, to samo Bog zna ćuti i trpi sad sve, sve poniženje i jad šta si mi to uradio, mislio sam da si spas Znao je da sad je već pitanje žive glave kad kolegu uze infarkt jer mu ne dadoše da s radom stane skupljaše pare da nekako telo kući vrate strepeći da ni sami drukčije neće otići odatle Jer svako ko se bunio, osim novčane kazne beše i do krvi mlaćen, s pretnjom da je zadnje policija ne haje, ti si roba, robe, neka te ko zna ko je sve umešan, tek užas ne prestaje Ali onda to, odjednom, puče sve Tokom noći neki čovek reče: "Krećite" samo ovde potpiši da je dobro sve da ti je plaćen keš i da se beše fer I tako to sa svakim pojedinačno onda mu baci kao psu neku siću na pod potom njih u kombi, kao da je tor aerodrom, i to beše to To, zar je to sve, gde je kraj, šta je posle e, pa vidiš, tu je problem, sad i priča ima svoj čep ti ljudi, sad su ovde, oni ćute, jer se boje a tamo negde, crni čovek u ovaj košmar vodi nove Ali onda kad izvuče se čep, cureće očaj i bes po stolu prosuće jed i poniženje i žeđ da učini se baš sve, samo kad bi smeo šta samo kad bi neko stvarno začuo taj njihov glas Čuo bi očaj i bes, jed, poniženje i žeđ da učini se baš sve, samo kad bi smeo šta samo kad bi smeo da, samo kad bi smeo da Čep