Dobro pamtim tu jesenju zoru ranu rosu, maglu, lavež paša pamtim didu i ljude u šoru di pričaju nešto u po glasa Njihove mi riči još i danas u sićanju zvone kao jeka zapalila didin štagalj stari ko zna zašto, tuđa ruka neka Nije dida podigo ni glasa nije čak ni krivce opsovao u maglu je pogledao samo povukao dim i rekao Ref. I posljednji grad se sruši osta samo jedna stijena tako isto kad ja umrem ostat će ti samo uspomena A na stanu tek poneki plamen još je tinjo k'o da nam se ruga za tren oka gotovo je bilo nesta vatre, osta samo tuga Dida samo na zgarište stade ko što ljudi prid sudbinu stanu reče, jedni pale, drugi grade dobro pazi na koju ćeš stranu Nikad više na stan nije iš'o spomenuo štagalj više nije čini mi se sve je bilo isto a ništa nije bilo kao prije Ref. I kao u svakoj tužnoj priči mnoga lita prošla su od tad vrime ode ne možeš ga stići kao vranac razuzdan i mlad Nema više, ni dide, ni stana i već blidi sićanje na njih tek ponekad otvori se rana i stari refren na tren vrati ih Ref.