Pada mrak, ja ga čekam i uvlačim dim kao da je poslednji jer sam sam sa njim Moje misli se bore da istrče mi iz glave u ništavilu sam, shvatam skupa je cena slave Sećanje na dane više nije tako bistro kao nekada što je bilo više ništa nije čisto Ostala su samo bleda sećanja i slike stare dane vežu samo od paučine karike Niko više nije ostao pored mene jer svi su drugovi lažni a prava odanost je od žene jedne žene koja je nestala a plašim se da više nikad više, neću je videti Tragove sprale su kiše tiho, tiše se molim da je nađem da bar još jednom u životu i osetim pored sebe tu toplotu Ležim sam sa sobom čekam da svane ništa drugo mi nije ostalo sem sećanje na dane Svakog zezanja se sećam kao juče da je bilo riba za ribom, iz krila u krilo a kada je došla slava sa njom i 100 drugara a kada je stalo, ponovo sam ipak sve je oko para Zavidni ljudi, njihove ćudi prodane duše jedva čekali su da nas zavade, da nas sruše Ali mi smo pravi igrači za istinu borci, stihotvorci ali sad već umorni momci a svako od njih se nada našoj brojci svako želi mesto u našoj povorci A samo oni čiste duše pobedu sada slave dok ostali što gube sada lupaju glave A mi sami protiv svih pevamo predposlednji stih mogu samo da nas mrze a mi nećemo njih A našoj deci, kad nam ono što kuca, stane prepričavaće im majke naša sećanja na dane