Slušaj ovu etidu sa izlizane matrice života mog akvarel klasike nevješto uramljen urbanim zakonom Ne tražim skupog producenta da od mene stvori genijalnog dirigenta krojača sudbine, lucidne uloge uvek odbijem U ovom orkestru limenih truba do korozije promuklih i pospanih ja samo želim da sam stidljiva tuba koja ponekad progovori A to je sad, o, muči me glad za megafonom jakim dvesto hiljada vati nek stanu vozovi, nek puknu prozori dosta sam ćutao, bre, nek popuca sve ja hoću da govorim Dvogled za svet, preko ramena let pogledu se oteo a tamo djetinjstvo, da li jesmo il' nismo generacija za preokret Crnih barjaka marš putem promena baš negde ispred cilja zastao pominju zapadna vrata pre bi raku žirafa poklonila svoj divlji cvet Ma dajte mikrofon, pa nek popuca sve ja bar ne brinem ni zbog kakve etike da ćutim ko zid dok me nagriza stid ja sam lajavi pas, meni se jebe za vas ja hoću da govorim