Zagledan u ponor slanog doma svog delfin je sanjao kako leti svoj čudesni let zaljubljen u nebo, eto takvim se rodio previše tih i skroman da bi njegova priča obišla svet I uvek kad bi pomislio kako krstari albatros sekao je pučinu ko adrenalin što seče mu krvotok širio je krila da dohvati Božji svod al' ta su krila bila dovoljna tek za pokoji kratak skok Neki dođu srećni pa tako i odu on je pripao taboru drugom i tog je dana na obalu smrknut okean izneo telo skrhano tugom Štepam svoje rane dok provodim dane između želja i istine logike ponestaje, rebus ne prestaje da mi para vijuge Pravila ne važe, moj prijatelj kaže da sve više veruje da čudne su sile podigle vile da nas grešne razonode Ja stojim po strani i čekam da vreme nacrta put do sna al' kao delfina bukagije dubina sve više me vuku ka verdbi dna da li sam to ja