Čuje ga pred vratima Posrće i razbija Trudi se da ne zamišlja Pravit će se da spava On ulazi u sobu Sad je na krevetu Šapće joj na uho Govori da je voli Bit će brzo gotovo Vlaži se prstom da je ne boli I pušta mu se ponovo Izgovara mu ime on voli glasno Zatvorila je oči Razmišlja kako odavno nitko ne zove subotom Nitko je ne treba za ništa Htjela bih zaplesati daleko od ove bolesti Da bar na tren opet zablista Opet je tiho i čuje se šum televizora Izvlači ruku ispod njegove Odlazi do prozora Nema hrabrosti da skoči to je nervira Zatvorila je oči U pola pet u Zagrebu kao i svaku subotu Vrijeme stane na trenutak, ooo I neko lupi vratima Motori se upale u autima I sve se vrati na početak još jednom Ton se vrati pticama, bijele crte avionima Mačke gazdama, žene muškarcima