Sećaš se bele haljine prve za tebe skrojene na tvoj šesti rođendan su te slikali u njoj I ta je slika zarobljena sa stotine drugih uspomena retko se iz izhabane kutije izvlači Sećaš se starih vozova majčinih lakih pogleda igara sa sestrama tvojih očiju punih sunca Vreme je zatamnilo plave pramenove još ih i usivilo takvi su i sad Kolevka puna sećanja uspavanih od vremena vučeš je poput kofera kad prođeš pored nas Ref. I sad ti suze nose mir niko drugi ne shvata, sem njih šta si izgubila vreme se ne vraća Bez straha kliziš kroz godine i svaka priča te dodirne suze su prekrile osmehe tek ih uz pozdrave izigraš I tražiš priliku da ga spomeneš sve što te seća na njega da dotakneš kao ruke njegove tople, mekane Ref.