Opet vraćaju se sećanja, liju mi suze Mnogo rano si nas ostavio druže Kada god prođem pored tribika  Čuje se jecaj čuje se rika Nekontrolisana vika mi prolazi kroz glavu  Čujem škrip motora tebra nema te više Na sahrani padale su hladne kiše Tebe nema više a zemlja i dalje diše Mnogo mi je teško mnogo mi trebalo da shvatim  Da dogodilo se to da ne možeš da se vratiš Šta bi bilo kad bi bilo da nisi seo na motocikl  Možda bi se isto desilo da si seo na bicikl Ali glupo je da pričam to sudbina je takva  Nekom je lepa a nekom je strašna  Dokle god si živ uvek sećaću se tebe  Prijatelju moj brate moj Petrović Ivane Sa neba gledaš nas prijatelju moj  Kiša lije i Bog plače tužan je pogled tvoj  Zašto ti je sudbina rano rekla stoj  Uvek ću te pamtiti prijatelju moj 3. jula sam napunio 18 godina  Bilo je lepo al bez tebe kao robija  Sećam se mog 17 rođendana  Ostale su slike u glavi ta lepa sećanja  Obećao si da ćeš mi na punoletstvu biti  Zašto nisi bio stalno Boga pitam Taj dan nije bio bitan hteo sam da te vidim  Kada zbog tebe pustim suzu toga se ne stidim  Sedim kući sjeban pišem ove stihove  Uši slušaju instrumental i rajske bitove  Pokušavam pesmom da dam ti do znanja  Da uvek sam tu za tebe noćima te sanjam Nikad me nisi izdao to uvek ću da pamtim  I život bi dao samo da te vratim  Mesecima patim uvek bićeš mi u mislima  I uvek ću se sećati druga Petrović Ivana Sa neba gledaš nas prijatelju moj  Kiša lije i Bog plače tužan je pogled tvoj  Zašto ti je sudbina rano rekla stoj  Uvek ću te pamtiti prijatelju moj Sa neba gledaš nas prijatelju moj  Kiša lije i Bog plače tužan je pogled tvoj  Zašto ti je sudbina rano rekla stoj  Uvek ću te pamtiti prijatelju moj