Ja imam kosti, kosu, rebra i kožu preko kostiju, imam kuću, u kući hodnike, i između hodnika sobe, i u sobi prozor, i prostor, i vrata imam ključaonicu, imam ključ, imam bravu, imam grede, kamene blokove, malter i cigle, i slojeve farbe i kreča, i imam grede, i kosu, i kožu koja je u raznim fasadama, i prozore, I sve je u kamenu. U grču. Pod pritiskom. Sve je naleglo na tlo. Trebalo je reći - struktura je trošna. Pokazati prstom (ka tavanu) odakle se oseća. Ptice su sagradile gnezda, Izlaze i ulaze kroz bušan krov; Kvake zarđale, vrata škripe, van šarki stoje. Voda kaplje, cedi se sa crepa, Pod je vlažan, truo je i memljiv, Vetar viče kroz šuplju kuću, kroz mene A dole (Ni tad) kad u strukturi više nije bilo snage, nije se videlo, Ni kasnije – kada je klizište već počelo da je guta Malter je spao, kosa otpala, zubi ispadaju trošne kosti temelja se lome A sad: sve je primetno, sve se vidi, sve izgleda tako brzo Kao i ovo što je jednom imalo svoju istoriju Baš sve Trebalo je govoriti o vlažnom tlu; Da se se stomak zemlje naduo od mrtvih, i da se mrtvi bune. Moralo se ponavljati, Struktura se kruni, svi ćete utonuti u ovo groblje Poješće vas vaši mrtvi! I sve je naleglo na tlo, sve je u grču, pod pritiskom. Trebalo je govoriti da vreme prolazi, da stare stvari, svet, i ljudi, i da će vreme (kao i dosad) sve samleti u prah