Živeo je guslar stari kraj sela nekoga imao je samo gusle i unuka svoga Živeli su nikom krivi k'o ptice na grani to je milost višnjeg Boga i hrani i brani Ali jedne tihe noći unuk se probudi probudi ga teški uzdah iz dedinih grudi Starac beše na umoru al' još ovo reče - uzmi, sinko, ove gusle koje tužno ječe Život pevaj srpskom rodu da se ne uspava krepi, snaži, sokoli ga da ne malaksava Mesec sjajni obasjao pa za oblak zađe iz guslara, sedog starca čisti duh izađe