Ti ne znaš kako je, sine, isprekidanim dahom Sedim pred ekranom što svetli, a puni sobu mrakom I s dušom na rukama pojačavam ton sa strahom Da u masi prepoznaću glas tvoj, znam da si tamo Ne znaš kako je meni, kilometrima daleko Kroz prozor ćuti noć. Nebo je tiho i vedro Ti misliš da je vredno, al’ ne dešava se ništa Ova zemlja spava i guta na iskap Svu nadu, sve dobro upija. Drobi u drobu I otiče i modri ko leš skučen u grobu Sanduk neće pući, pravljen je tri’es leta Raka nije tesna, kopana je tri’es leta Ovde zore nema, zašto glumiš pevca Koga ti to budiš, zbog čega posle svega Da vas osakati pendrek, evo, gledam i jecam Biju ove momke na klupi, pa čija su to deca Pusti priču „majka-zemlja“, majke od krvi i mesa Ovo gledaju i premimiru i krik im cepa nepca Zašto uvek vi, koga opet branite Narod što će reći da ste izdajice plaćene 2017. drugarici ti razbili glavu Urgentni. Ušivanje. Za koju bre pravdu Za koju čast i slavu? Za koje to vrline vi jurišate na štitove Zar je vredno, sine? Sve će to narod izblatiti Već sutra tema nebitna. I to što te nema, biće jedno više JBG A tvoja zemlja ostaće ko nadgrobna pista, da ti se ruga time što je ista Pusti Dođi kući, sine Dođi kući, sine Dođi kući, sine Dođi kući, sine Čujem te, znam šta osećaš i misliš Ali ja više ne mogu da glumatam da sam cinik Strepiš da je ovo zalud, i ne mogu da te krivim Ali, veruj, posle mnogo vremena, osećam se živim Drugara su mi tukli, drugog prebili, pa priveli Al’ idem opet večeras i dižem času za živeli Ovo se mora, i pre ili posle Doći će do zore, premda još mrkla noć je Pitaš se zašto? I otkud mi volje Da umislim opet kako svi zaslužujemo bolje Razlog skoro banalan, nikakav epski rasplet Da nađem, da nisam morao dalje od svoje zgrade Tri sprata ispod raste jedno malo dete Raste iz lešine nekada ponosne zemlje Kako ću ikad da ga pogledam u oči Ako sad ćutim na ovo i na sve što će doći Ne može! Ne dam! Ove bitke nisu tuđe Ne zovi kući, jer ja sam već kod kuće Ovo je moja zemlja, idem uz ljude Uz kičme, uz duše, uz pluća što bukte Ovde se disanje nauči težim putem Udahni i ne puštaj, pa makar drugi puste Sve što sam pisao ikad ne vredi ništa Ako sad nisam na ulici gde dostojanstvo blista Zora je vredna, ne brini za pevca Pevac trči i onda kad mu glavu odseku On se poslednji preda, počasni krug da ga pamte On slavi život čak i dok svoj trk mrtvim očima gleda Zbog tebe, zbog svih koje volim Zbog godina što dolaze i zbog onih prošlih Za ono dole dete i za svačije dete Da ih ne bude sram kad nas se sete Vreme je. Vreme je. Vostani. Vreme je Ne dam im juče. Stojim i ne dam ga Ne dam im sutra. Stojim i ne dam ga Ni nadu. Ni dobro. Tu sam da ne gledam ga Ne dam vam ništa. Nikog i nikada Ne dam vam ljude. Stojim i ne dam da: Mrtvim snom spavaju i nestanu bestraga Jeste, ja ometam taj slepi, gluvi san Vikaću. Budiću sve Stojim i ne dam vam