Moram da ostanem fokusiran, da čekam svoj trenutak tu je prva svetlost dana, sve dok ne zaraste pupak da se rodim još jednom, da čujem roditeljski glas da po sluhu raspoznajem, premlad da se pokajem Samo deca su čista, nikom ne duguju ništa oko duboko k'o okean, zenica iskreno blista i svaki ton svira mi ta stara violina obraz mi je prljav od kurvinskih karmina Duša oprana k'o krpa preko milion puta vreme ode u bezbroj tradicionalnih rupa uvek sit, druge potrebe me pokreću znam da još mnogo ima, muški podneću Daleko od svih žudim za nečijim društvom dotle samokontrola jedini uslov oko mene je sablast, srce gleda ovu pustoš stakori u zaklonu drže moju budnost Ne zanima me više prošlost, nervi napadaju sistem tiho u meni plamte uspomene iste na čulo dodira, mirisa, bol u kapcima konstantan hodnici u mom srcu čine zamak impozantan Sa verom u Boga ja se rođenju nadam da se vratim među ljude i svojom imperijom vladam zato još nisam kadar iako sam skriveni vladar u budnim snovima sve vidim, šakali žele da stradam Grad je napušten, u haosu, stanovnici su u strahu za svoje porodice, stepenice, mostovi u prahu borba za kiseonik, za prebivalište svetlost na planeti ovoj nije sigurno nijedno mesto I slana voda na ušću odnela je reke imuni smo na sve, ne postoje apoteke sisari krstare i čekaju da neko upadne uzalud, jer niko nema snage ni da ustane Sanjam grad u kom sam živeo, u kom sam svašta video mrežu u kojoj ležim je moj mali mozak ispleo gde idemo, stani uz mene dok prođu horde ljudski mozak je opasniji od svake bombe Skloništa, katakombe, bliži nam se dan sudnji sledbenici širom sveta koračaju ka toj tvrdnji radoznalost je stvar koja je uvek bila varnica ja sam voz srebrnog grada kom je raj poslednja stanica Kolovođa kompozicije, poezije današnjice gospodarima ceremonije na kraju delim umrlice pokorio sam mnoge, dao im razlog da se razviju upozorio sam sve odavno da ovaj rat ne načinju Da neću biti milostiv, da kosiću ih sve pred sobom da ću svakog neposlušnog potčiniti i napraviti ga svojim robom od krvi i mesa ostajaće samo kosti sindrom kanibala, napad na moj plan je neoprostiv Prvi sat u Moskvi prikazao je moju podsvest više nisam hipohondar da umišljam da imam bolest držim distancu kao vatra, topim, spaljujem k'o lava strogo precizan mehanizam nosi moja glava Plod porodičnog stabla sklapa dva organizma na izviđačnici stojim, kulja gigantska harizma na glavi je perjanica, ovakav stih se pamti Đus je poglavica, oko mene indijanci Vraćam se na odredišta, obilazim plantaže da počupam korov, počistim da nema sabotaže zarad remek dela pritisak će biti prevelik jer moje postojanje, moje ime i moj lik Juice Hiphopium – misterija večna svaka moja misao je moja nova pesma poput bljeska, pojavim se, nestanem zvezde nikad ne padaju već se samo presele Nek' se ne vesele prerano jer flow je original videćemo se kad na stazi pročitamo final