Da li je dovoljan dodir da kao dete me sakrije od tvoga plamena jer i pored vrelih opekotina mislim ti si mi namena da li je dovoljan glas da me vrati iz okova mojih sećanja hteli smo realno a sada želimo da mu se nađe zamena Da li je dovoljna jedna reč, jedna obična reč da nam osmeh zaustavi, oduzme i okonča sve veruj, potreban je samo jedan izdah da nema me da se ne osećam tako umoran i sam jer znam Ovo će biti nas poslednji dan ovo će biti nas poslednji dan Za laganje, za gorku obmanu a u pokidanom srcu nosim kamenje jer vidim promenu i moje želje s tobom odlaze i putuju na pustu obalu a suze podižu more da spere smisao kad više nisi tu A ti za mene nikad ne brini, ja ostajem u svojim snovima možda jos ponekad pobegnem gde nisam smeo a ti nisi umela i ako ikad samo setiš se i pomisliš da nisam sam zagrizi usne da ne govore ništa što ne želim da znam Ovo će biti nas poslednji dan nas poslednji dan I ne brini jer ne ostaje trag od mrtvih sećanja, ne brini ne, ne brini, u tebi živeću jos, do punog mececa odlazim Kažu da vreme je, kažu da odlazim čujem da zovu me, kažem - oprosti im pola umire, pola nestaje pola me odlazi sa tobom zauvek