Kapidžik otvori jer moga mi dina izvaliću direk i baglame tvrde pa neka se na me svi alimi srde jer za tobom delija umire, Emina Sinoć kada se vraćah iz topla hamama prođoh pokraj bašće staroga imama kad tamo u bašči, u hladu jasmina s ibrikom u ruci stajaše Emina Ja joj nazvah Selam jes, tako mi dina neće ni da čuje lijepa Emina već u srebrn ibrik zahvatila vode pa niz baštu đule zalijevati ode S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste rasplete joj one pletenice guste zamirisa kosa ko zumbuli plavi a meni se krenu bururet u glavi Zamal' ne posrnuh, mojega mi dina ali mi ne dođe lijepa Emina samo me je jednom pogledala mrko niti haje alčak sto za njome crkoh Ašik, Ajša, ja paša konja jaše subaša Po bašči se šeće, a plećima kreće ni hodžin mi zapis, ništa pomoć neće ja kakva je pusta, moga mi imana stid je ne bi bilo da je kod Sultana Umro stari pjesnik, umrla Emina ostala je pusta bašča od jasmina salomljen je ibrik, uvelo je cvijeće pjesma o Emini nikad umrijet' neće