Nepodnošljiv bol u glavi pokušavam da ugušim osećanja i potreba da živim u ovom svetu je sve manja I linija je tanja između života i smrti ovaj svet, ceo svet kao da je prestao da se vrti Na crti je pola mladih ljudi ovog grada i svaka nada i poslednja u vodu pada i kuda sada kada sam ceo život ovde ne želim da bežim, ali stalno sam zbunjen I ne znam kojim putem jedan pogrešan korak svaki je gorak, kakav je to znak da li sam slab Biću jak, na oči pada mi mrak toliko puno puta na sebe dižem ruku da pobegnem odavde, da sebi skratim muku ali ne, ne predajem se lako neću da dozvolim sebi, da završim tako mada Dosta mi je svega stvarno, dosta mi je svega dosta mi je svega ovo nije moj život zato bežim od njega Ovaj život je kurva, ovaj svet nije moj i kao talac čekam moj broj da izvuku iz nečijih ruku da dobijem mat i izgubim ovaj jebeni rat Da stigne me kazna, čaša ostaje prazna ni kap života nije ostala u njoj u nevidljivom redu stojim ko već prežaljeni vojnik koji na silu, gurnut je u stroj Koji se bori sam protiv celog sveta čija je meta za ostale, velika i sveta i sve vreme glavu ne vadim iz torbe gubim bitku za bitkom skoro bez borbe Jer taj bol đavoliki prosto me melje daje mi neprijatelje za prijatelje svakoga dana sve je teže i teže jer ova omča oko vrata sve jače me steže Dugo sam otrove pio kao lek sa 23 sam potrošio vek i kazna me je pojela sa životom glad spreman sam za let koji se zove pad Dok skazaljke još jednom zatvaraju krug među ova 4 zida sam sebi sam drug gledam oko sebe, nigde ne vidim vrata nema izlaza, ruše se kula od karata U ogledalu na zidu vidim sliku neznanca gledam sebe, a vidim samo stranca koji ne zna kojim putem da krene koji je pravi Da li da ovo da bude kraj da li da nastavi da ide iz jedne greške u drugu kao da se nalazi u devetom krugu I baš tada, kada potpuno ostanem bez volje sa neba polomi se glas biće bolje, mada