Više se ne bojim ni života ni smrti samo bih pre nego što odem da neke lepe stvari za sobom ostavim kad zaklopim umorne oči na ovu ljudsku tugu zaboravim Ono što će uvek da me tišti što znam da sve bolje moglo je normalnom čoveku malo potrebno je Ali ne, ne, ne neko je rešio da otme sve da i za to malo pogineš da te kao šraf u ludilo zavrte iz dana u dan, kost po kost iz dana u dan, kost po kost Ja znam da sam pobedio jer i posle svega nikoga ne mrzim i nikoga ni za šta ne jurim Žao mi je samo što neke ljude nisam voleo više ali biće 365 dana proleće, leto, jesen i zima i da li se tome radujem pa moram Zašto da ne uzmem to što mi se daje ionako,kad dođe, došlo je kad prođe, prošlo je I srešću ja tebe opet te tvoje oči i miris i ovog puta ostajem do kraja kad se ujutru probudim ti ćeš mirno pored mene da spavaš A ne znam da li je nešto lepše od tebe i mene na živoj slici uhvaćeno vreme ni sada ne znam zašto se nisam prepustio, opustio ni zašto sam više sa svojim demonima pio u svojoj rupi se krio prokletstvo, sećam se svega I boli al' moram da idem dalje da se borim za bolje dane Više se ne bojim ni života ni smrti više se ne bojim ni života ni smrti stojim sam na ovoj planini i čekam svoje vreme da još neki krik zavrtim