Ja sam vreme koje udišem misli koje reči ne mogu da izgovore I ništa me više ne inspiriše sem nade da ću jednom da progovorim Ja sam vreme koje izdišem telo koje zbog bola prezirem I ništa me više ne inspiriše sem nade da se i bez njega jednom može živeti Ja sam zvuk koji prepoznajem čovek željom natopljen leš kožom obložen budućnost koju naslućujem kao neku senku koja promiče I ništa, i ništa me više ne inspiriše sem lepote što se u nadi nazire Ja sam prepolovljen nešto sam morao da ubijem samog sebe ugušen pr'šljen, polomljen da se bar kroz jedna vrata provučem I ništa me više ne inspiriše ništa me više ne podiže sem nade da ću još jednom da je, da je pronađem Sva lepota se u nadi sakrila