Kad bi ti otišla iz ovoga grada kome bih levu ruku prebacio preko ramena a desnom pokazivao obronke dalekih brda S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći u ovom orahu možda raste moj sanduk kad, kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno Kad bi ti otišla iz ovoga grada kad bi ti otišla iz ovoga grada S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi s kime bih pomenuo tajge sneg na Etni, ljude po tamnicama kome bih rekao kako mi se čini da u reci Ararat ključa kamenje S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga i tko bi me zbog toga voleo Kad bi ti otišla iz ovoga grada moje se reči ne bi ni na koga odnosile kad bi ti otišla iz ovoga grada govorio bih uzalud kad bi ti otišla iz ovoga grada