U povečerje zemlje, kad zlatne truba Otvaraju se nevidljive kapije I očevi kojih nema, naoružani do zuba Ulaze u domove pijani od krvi i od rakije Na njima šinjel ili nutralna gunjina U nedrima praznina od zatravljena rata Zaboravljen je pokret koji miluje sina Pa klone ruka pala sa nečijega vrata Zlovremenilo, a rađala se deca Ižđika sin da vojniči i oca svog ukopa Za vojskama se vuku i dva ppa Jedan od zapada, drugi od istoka Zapadni otac ubije istočnog oca Ali i on padne, mrtvi progaze reku I vraćaju se, svaki sa svoga koca Da blagosiljaju i deci hleb seku U povečerje zemlje, kad zlatne truba Nevidljive otvaraju se kapije I očevi kojih nema, naoružani do zuba Ulaze u domove pijani od krvi i od rakije Svaki se na pragu klati, a ispod trulih gunjina Davno je srce prestalo ljudski da kuca Ruka se digne sa vojničkog taina I mesto hleb da seče, ona krvavo puca Lutaju očevi od istoka do zapada I tek u povečerje prene ih truba žuta Krstače dime u praskozorja leta Putokaz vojsci da u mir ne zaluta