INK: Bila je plavooka bijelkinja još od prvoga dana Kad sam je spazio, ja i ona skupa zajedno Kao predmet moga sanjarenja Stvar se podrazumijevala ko jedan i jedan su dva Bez izmjene riječi, ja sam znao da ona zna Dok sam gledao kako me gledala I nije prošlo dugo kako našli smo se jedno uz drugo Dijeleći sve, ko s nijednom prije nje Vrijme je prolazilo, bez nje moje tijelo Htjelo, ne htjelo, više nije funkcioniralo Brijali smo kako bilo bi dobro da živimo zajedno Te da ovo traje beskrajno Govorila je kako dala bi sve Zahvaljujući za trenutke koje provodim kraj nje Stvarno sam se navuko ko narkić na žuto I tako nakon dugo dugo Mislio sam da sam s njom na ziher, ono full sigurno Sve dok se jednog dana, sasvim iznenada nije dogodilo Remi - Hajde, daj di si, pa dobro di si Ink - Ma, sorry, jebote Remi - Pa čekam te tu Ink - A dobro, pa tu promet znaš kako je, jebi ga, žurio sam se, al' fakat Remi - A, tak, promet, kaj, danas je promet ko i jučer bilo? Mislim, ne, nas šta? Fakat jadno mi je, ja te moram zvat da bi se našli, pa kaj ne možeš nazvat? Ink: Kada, jučer? pa Remi - Mislim, i jučer i danas, mislim, ja te moram zvat okolo i tražit Ink - Bio sam, ono, vani, nisam te bas mogao sad nazvat Remi - Pa, a, kao, nemaš karticu Ink - Nemam, fakat nemam Remi - A, kužiš, glavno da je bila škvadra, ovo - ono, meni se nisi mogo javit Ink - Pa htio sam, kužiš, ovoga, mislio sam bio na tebe, i sve to, samo nisam imo otkud nazvat Remi - A kaj,kao, nema mobitela nigdje, ne? Ink - A ima, znaš kakvi su, niko ne bi dao, jebi ga, znaš, a kune, ovo-ono, idem u minus Remi - Jooj, znaš šta, e fakat mi je već. Pun mi je kufer isprika, i pun mi je kufer svega, da se moramo navlačit, fakat ono, ok, ako nešto nije u redu, reci Ink - Ne, ne Remi - Kužiš, jadno mi je da šutiš, i onda ni ja niš ne znam, ne javljaš se, ja ne znam šta se dogadja, mislim, pa u tri ćoška! Ink - Pa, ne, sve je ok, kužiš, šta? Nisam te nazvo jučer slučajno, baš se poklopilo kužiš Remi - Ma, ne neću više, zaboravi. Ja se ovak neću Ink - Šta, šta?! Remi - Pa, dobro, mislim, oćemo se ponašat ko odrasle osobe, il' nećemo? Ink - Pa, dobro, ponašamo se, šta, mislim Remi - Ponašamo se, i onda se ne čujemo?! Ink - Čekaj, pa Remi - Pa u tom je problem, u tom je problem, pa nemreš tako Ink - Pa, dobro, nazvat ću te sutra Remi - Pa oćeš imat vezu, al' nećeš imat vezu Ink - Kakve to sad ima veze Remi - Možeš imat prijateljicu, al' nemreš imat vezu. Kak nema veze? Ink - Kaj nemrem imat prijateljicu i vezu?! Remi - Ma, ne, ne, naš šta? Nemoj, i onak i ovak živčana sam, čekala sam te tu pola sata Ink - I sad sam ja kriv. Sad je Gordan kriv za sve! Remi - Pa, je, za vrlo veliku većinu Ink - Znaš šta? Onda me u biti nisi ni trebala zvat da se nalazimo Remi - Pa i ne znam zašto sam te nazvala, zato što sam Ink - Pa ono, fakat ne znam. Ovo smo mogli i sutra isto ovak sve obavit, ja se još žurim tu da stignem na vrijeme Remi - Aha, znači ono, kad se nalazimo, onda obavljamo nešto?! Ink - Aaa, opet, e znaš šta, uvijek sve izvrneš kak ti paše, uopće me ne slušaš! Remi - Pa, fala Bogu, mislim, to se tak radi Ink - Onda uopće nemamo svrhe razgovarat, kužiš, tak ćeš ti to sve okrenut. Remi - Oćeš da ne pričamo više? Ink - Znaš šta, kako god oćeš Remi - Evo, sad ozbiljno te sad pitam oćeš da ne pričamo više? Ink - Kako god oćeš. Meni se više ne da ovak se zajebavat sa svim tim, kako god oćeš Remi - OK, još bolje, nema problema Ink - Ajde Remi - I sam ćeš tak otić?! Ink - 'Đenja! Remi - Ajde bok