Postoji jedno stručno mišljenje po kom sam uvek dosadan i isti zbog tog sam probao već svašta bluz i tango, rege, kantri, rok i diksi U traganju za novim šlagerom sad kopam prstima po tamburi k'o bagerom ali panika, brate, tonem poput titanika Jer ostade mi marš, jedino još marš za ovo ovde, za hepi raju što slavi bedu u punom sjaju ostade mi marš, ništa osim marš pesmica jes' malo čudna al' vremena oskudna, daj šta daš Javlja se određeni utisak da imam neke momente u stihu ali da moje žalostive rime negativno utiču na psihu Dobar sam, kažu, u baladama njima bi dirnuo i onog pravog Sadama ali u ritmu sam još nedovoljno iskusan Pa da probam marš jednostavno, marš za ovo ovde, za sretno stado koje u mraku mekeće rado ostade mi marš, jedino još marš pesmica jes' malo jadna al' vremena prikladna, daj šta daš Kažu da pesma nas je održala i ja lično zastupam tu tezu al' sad na primer imam tremu imam jezu kao slepac na trapezu Ovo je rasklimana država to više, bre ni Pavaroti ne održava kamo li jadan ja Idi, to su naivna nadanja al' možda legne marš možda treba marš za ovo ovde, veselo krdo što je na svome tek kad mu je tvrdo ostade mi marš, jedino još m'rš jes' da je pesmica bedna al' vremena vanredna, daj šta daš Pa da probam još marš kratko, jasno, marš za ovo ovde, u, lenjo do srži čiji je moto, trpi i rži ostade mi marš, ništa, samo m'rš uglavi, što bi se reklo al' vreme je isteklo, daj šta daš (marš, oca ti jebem bezobraznog)