Više ne spavam ko pre, više ne jedem ko pre Bojim se da zaspim da tvoj mi lik ne pobegne A tad bi bio izgubljen ko pesma na staroj ploči U ulici svih ti lica što napadaju mi oči Pa bežim od tebe ka tebi i u meni gde te krijem Srce mi ime ti steže pa slovo po slovo šijem Na srcu zauvek tužna kad prođe parti Pa moliš san da dođe da opet te kući vrati Gde na fortelji kraj prozora ljubim sene Senom ti senu mazim bez tela dodir ti vene Daleko od sveća, gde sreća praha se plaši Slomljen ko ljubičica u bašti gde smo se našli Suza iz oka kasni, bez tebe mali sam kažnjen U gradu latica mrtvih gde srce lutkama lažem Previše skupa prošli, ali boli sve što si krila čujem lepo ti je tamo, čujem opet imaš krila Poleti ka sreći, gde sreća se seća sreće Ko igračka na ormanu što okom na suzu kreće Krećem kroz stare patnje u magli da tražim nju tu Gde četkica traži platno izgubljeno u snu Negde na podu sobe, gde sećanje album voli Negde na podu gde smo ljubav lagali goli Sanjali da smo grinje od pogleda sakrivene Ko sam ja bez tebe ko si ti bez mene REF. Stepenice kraj kuće, mesec i ti i ja Ustanička 8, tvoja koža pod prstima Uvek smo bili akt, ta prirodna senzualnost Zaboravi da postojim, al' ostaješ moja stvarnost (x2) Vrati mi moje srce, jer glavnom lutam ko mrtav Ko koralni put svetlucam, kad sećanjima te crtam Obnaženu na meni sad obnaženu za druge Ja dalje ko voz bez pruge u gradskoj močvari tuge Ja prerušen u posmatrača, usamljen akt bez oklopa Ljubav za tebe čuvam dok nebo me ne pokopa Boli poslednji zagrljaj, boli bajka o nama U kavezu akvarela, dva vrela tela bez srama Sada su kao stranci, ko hladne ruke kad maze Ko crne venčanice pod nogama kad ih gaze Ne plači za mnom, nisam ja suza vredan Bila si moja vila, taj zanos kratki što gledam Drvo mog rajskog vrta, izložba slike srca Slatka zbunjena klinka na nebu mog gradskog srca Dama što šešir sanja, noseći bubamaru Ispod okruglog stola u zlatnom relikvijaru Ljubi i budi ljubljena, izbriši me s usana Udavi me u srcu kad nismo našli put do prstena često se nadamo da ćemo čuti glas koji kaže Ne brini, sve će biti u redu, a ja, ja ga ponekad čujem U buketu ruža naleta vetra, ne brini sve će biti u redu REF. Stepenice kraj kuće, mesec i ti i ja Ustanička 8, tvoja koža pod prstima Uvek smo bili akt, ta prirodna senzualnost Zaboravi da postojim, al' ostaješ moja stvarnost (x2) Bio sam tvoje platno, ti boja moja uljana Bez tebe samo sam kazna, prazna skica lica Bez usana slova, u srcu utkana slova koja se ne brišu Mi smo ti dvoje, što jedno bez drugog ne dišu Soba potkrovlja sna, bez mene ko u kavezu Mrziš sebe, kad ti buket kupim u Knezu Ti mrziš sebe što voliš me takvog beskrajno Praštam ti neoprostivo, jer si lagala besramno Sa vihorom si prohujala, kada si se prišunjala I rekla ćao, čarobna lampa se protrljala Nas dvoje spojila, kao semplovi smer Ti blistavo nestvarna, lepa ko mesečeva kćer Tepao sam ti pupi, ne može da se kupi Nijedna milistotinka sa tobom na našoj klupi Kraj tebe gde ljuljaške vole decu U centru gde ulica ukrala mi je švecu Suzom urlam na beton, gde klinke preskaču lastiš Jer tebe nema da sa mnom taj asfalt gaziš Pa stopala korake mrze Ispisujem tvoje ime, dok markerom plačem suze Kažem sebi ne mrzi, jer mržnja je pusto ostrvo Ne mrzim ja, već se plašim da volim ponovo Verovao u ljubav u tebi sam se ogled'o Sad sam traka što lepi slomljeno ogledalo Jer još ga voli ko sena koja se ne miče Malena gde si da opet mi praviš sendviče Sve će biti u redu, aha sve će biti u redu REF. Stepenice kraj kuće, mesec i ti i ja Ustanička 8, tvoja koža pod prstima Uvek smo bili akt, ta prirodna senzualnost Zaboravi da postojim, al' ostaješ moja stvarnost (x2)