Šta je sreća? zapitao se mali Nesa Koji je sreću znao samo sa leđa Da beda bude još veća, bio je jedinac Solo klinac pokojnih matorih Sve dao bi da opet žive vidi ih Ali sudbina je bila prestroga prema njemu Nije ni stigao da oseti tu toplinu Svog doma i ljubavi, a tuga ga udavi Detinjstvo tek počelo, a on uveliko klošari Dane preživljava, čudno se život odigrava Da ga s' 10 godina ulica voli, odgaja Minus pet, piči promaja, borio se za opstanak Železnička mu je bila noćni boravak Nije imao drugove, prič'o je samo sa nebom Prič'o je s mamom i tatom Prič'o je nekad i s bogom Uvek se molio za svoje: "Ej, Bože, čuvaj mi moje idole Kako je meni, nebitno je" A njemu hladno je, stomak boli Želudac moli, gladan je Neće više da krade Mama s' neba gleda ga, ne da ga Čuva ga ko' parce svog oblaka, kaže mu: "Ne daj se sine, čuvaj se prokletog poraza" Sudbina je sudija, ona reži, ubija Malog Nesu kola drmnuse U krvi leži, ne diše Nije mrtav. budan je. na nebu grli matore Ulica krvavo znojava, tuga je skrojena Bili smo jedna porodica Sad smo samo nebo iskidano na parčiće Razbacano negde tamo Svako na svojoj strani, rodbini smo strani Bili smo jedna porodica il' samo takozvani Ivanov tata je iz stana izbačen, greške se svete Mama je saznala da druga nosi tatino dete Još dok je živeo s' njima, često je tukao mamu Ivo je plak'o u kuhinji i molio ih da stanu Par puta i policija je intervenisala Ivo sa vrata je gled'o kako mu odvode ćalu Uplakan u pidžami u sred noći Urezane slike su iscepane Sad podsećaju ga na dane Kad je imao porodicu, dom pun topline Kad u srećnom domu, njegovi zvali su ga "sine" Sad živi sa mamom bolesnom i bakom U celiji sećanja, noću sam za sankom Cepa pivo za pivom jer ćale nije zvao Ni da mu čestita rođendan, pa mu je bilo žao Kroz misli scene mu prođu, kroz jecanje… Ćale ga je učio da boksuje, vodio ga na pecanje Sad mu to nedostaje, stalno ćuti ozbiljnog lica Suze u oku klinca, kome fali jedna porodica Bili smo jedna porodica Sad smo samo nebo iskidano na parčiće Razbacano negde tamo Svako na svojoj strani, rodbini smo strani Bili smo jedna porodica il' samo takozvani Tražimo prečice do sreće Gde je život zvani raspeće A Lidija sanja tatu, jer ga nije videla od treće A sad ima već četrnaest i retko kad se smeje U oku barbike, kiša suza ne prestaje Još čuva tatin poklon - malog plišanog medu Plače na prozoru sobe doma za nezbrinutu decu A malom Ukiju matorci samo piju Stalno bazde na rakiju, i bez razloga ga biju Željan roditeljskih zagrljaja, slomljen zbog dana Kad su ga u sred noći izbacivali iz stana Kad tužan kroz Beograd, na zimi lut'o je bez plana Bez jakne spavo po klupama Kalemegdana Sanjao srećan dom, slike porodičnog gnezda Sanjo trezne matorce, na mostu do zvezda Penzioneri su našli klinca preminulog od zime Umro u snu sa osmehom, mali Uroš mu je ime U komšiluku i dalje sanjamo srećni dom I dalje sanjamo