1. oktobar 1989. svuda mrak, ali ima nekog osim mene postoji način da utvrdim ko se još krije to u majčinoj utrobi Moj brat blizanac, istog dana začet ali majka priroda je izabrala jačeg najjači opstaju, guraju do pobede mor'o sam da ga pojedem On od tada živi u meni on širi nemir ja sam prilično nevin za sve, branio sam se Al' nema dokaza ni opravdanja za takve postupke dok porota ne prihvati fenomen dvostruke ličnosti, ali ne, ne, ne Moj gospodar i lutkar, podstanar iznutra kockar koji muti do poslednjeg minuta ustaje u sumrak i ostaje do jutra ostavlja mi rusvaj kad osvane sutra On za trenutak postane brutalan osoba mutant, monstrum i utvara prič'o sa psihologom, sve zapisiv'o olovkom al' ništa nije pomoglo, on je i dalje tu Evo me stižem, tvoj fiktivni brat obrćem dobro u zlo, pretvaram javu u san aha, seoba desiće se kad tad deoba ćelija, a do tada bićemo jin i jang, Dr. Džekil i Mr. Hajd 1.oktobar 1989. naša draga majka ne zna kakav nosi teret protiv tebe da se borim, ne bojim se al' sam agorafobičan, plaši me samo spoljni svet Želim da zauvek u nekom parazitiram prikrivam od ljudi koji misle da sam fiktivan da se rodim mesto njega ne bi imalo poente pustio sam da me pojede O, od tada živim u njemu spavam prvu, drugu smenu, pa noću stupam na scenu da su znali šta se događa, da porođaj oslobađa polu-đavola bio bi pobačaj, ali ne Oni vole svog jedinca, ljubimca i mezimca ne znajući da se u njemu krije ubica bez lica samo crne rožnjače kao Rorsahove mrlje, živo mrtvorođenče Zreo za ludnicu, lucidan sam trbohozborac što bunca kroz san samoubica, um suicidan noću mesečari ulicama Podvojena ličnost, Edvard Norton iz Primal Fear-a i dalje traje, al' nema mnogo do kraja filma ne bi nas više zadržavao žive uzeću žilet, prerezaću nam žile Tačno u ponoć sam stajao na vratima otvorio je čovek, duga brada, crna mantija krv je šikljala niz grkljan uzviknuo je - Gospodine, ovo je crkva Klečeći sam zagrlio oltar pod oslikanom kupolom otvorio se portal bljesak munje duž kapitela stubova držim se za stomak, sa stegnutim zubima Muka mi je, muti mi se vid, vrti mi se u glavi plafon crkve u beskrajnoj spirali priviđaju mi se stvari, povraćam al' k'o da onog đavola oslobađam Jer bolje mi je, bacam pogled na pod i vidim fetus sa mojim likom (to je on) to je on, nakon tolikih ubistava u slowmotionu portal ga usisava čuje se hor anđela, pevaju čudnu pesmu Bogorodica plače krv, stubovi se tresu naslonjen na fresku, al' ruka mi propada u četvrtu dimenziju, gubim tlo pod nogama i dalje ne znam da l' je to bila stvarnost ili san al' jedno znam, svako od nas je pomalo Dr. Džekil, pomalo Mr. Hajd