Ej jadan sam i bedan kad me ovoliko zabodu u zemlju Kad mi svo korenje počupaju pre toga, pa me nasade k'o štap Kako mi niko ne kaza da zamotam srce u ljusku Da namažem oči garežom i ćutim dok govorim Ko li me natera da svetlim u ovoj močvari Pa zalutah tako duboko da me blato zamrači Ej, da li je dan ili je noć Ni bube ovde ne zuje, samo sećanja zveče o zidove Ni ruke dići ne mogu, da oponašam vetar na licu Koje ne znam ni da li je moje Imao sam, više nemam, dadoh i padoh U Boga znam i njegovo čekam Ako i ti čuješ tišinu, podaj mi ruku kad pođem visinu Da ne idem sam u ono što znam Kad otvore rajska vrata, da vidim gde sede brat do brata I majke i sestre i očevi stari I osetim ukus suštine u stvari Pogaču vruću i kajmak za dušu Sa izvora lonče, što sipam u sušu Peska života i zrno vremena Da prestane ružna uspomena Ej njena, ružna uspomena Ej, jadan sam i bedan, kad me ovoliko zabodu u zemlju Kako mi niko ne kaza da umotam srce u ljusku I ćutim dok govorim